Dnevnik jedne debeljuce

  Marija ide u osmi razred i trenutno nije baš srećna zbog toga. Mnogo "problema" se vrzma po njenoj glavi i hormoni čine svoje u njenom telu.

  Ponekad pomislim: "Prava je mala zlobnica" ali se brzo predomislim kad pokaže bolju stranu svoje naravi.Tada je "rezervisano" nežna ali mi čak i takva nežnost prija.

  Volim je na neki drugačiji način nego dečaka. Uvek sa rezervom jer ta mala škorpija zna da iznenada pokaže svoju netrpeljivost. I šta onda? Onda me povredi kao jednu ostetljivu, emotivnu devicu.

  Marija je izrasla u prelepu devojku, pre bih rekla "šiparicu". U fazi je preispitivanja same sebe pa najveći deo vremena provodi pred ogledalom. Ne da se pred njim sebi divi, nego uvek pronalazi svoje "mane". Sad bi bilo smešno da ja kao majka kažem da je moje dete bez mana jer bih bila krajnje subjektivna. Ne, nego Marija odistinski pati. Danima plače jer...

"Mama! Dođi,molim te,brzo!"- zove me jutros iz svoje sobe. "Pogledaj samo! Pa ovo nije normalno! Ja ne smem da izađem ovakva ni na ulicu a kamoli u školu! Mama, ja ću da poludim! "

Gledam je. Šta da joj kažem? Ako joj kažem istinu, a ona glasi: Ti nemaš ama baš ni jednu bubuljicu - neće mi verovati. Da kažem laž: "Strašno, tvoje lice je prekriveno gnojnim bubuljicama!", samo bih je još više iritirala jer je i ona svesna da ih nema, ali nešto jače od nje je tera da me jutros šalje po "spasonosne" namirnice u prodavnicu.

Zašto ja? Pitate se zašto ja idem u prodavnicu? Pa moje lice je u četrdesetoj savršeno, moja frizura besprekorna, moj višak od dvadeset kilograma mi divno stoji. Ja sam samouverena mama koja gura napred i nema komplekse. Mama mora da pomaže svom detetu koje nesrećno jeca u svojoj sobi nesvesna da će joj baš suze svojom solju iritirati obraze.

Brzo se oblačim, češljam, šminkam, uskačem u papuče i pravim spisak za prodavnicu. Zašto spisak? Jer mama zaboravlja!

Dakle: šargarepa za ten, banana ne znam tačno za šta, kvasac, jogurt, crni hleb, jabuke, i dezodorans, verovatno za popravljanje raspolozenja.

Jurim sve za sreću svoje kćeri. Spisak se odužio ali u pitanju je čast, ugled, ponos moje devojčice.

Posle pola sata tuširanja izlazi naša devojčica sa peškirom oko glave ( pri tom je toliko pojacala grejanje da se svi preznojimo), sa belim tufnama po licu i sa šoljom u ruci u kojoj nešto meša.

Da li da je pitam, ili da se pravim da ništa ne primećujem? 

Ne da mi se da ćutim. Ja sam joj majka. Moram da znam šta ona to mućka. Sada nešto i žvaće ali teškom mukom. Kao plastelin valja to po ustima. Gledam je, ona ćuti. Posmatra sebe u ogledalu. Ide opet do kupatila kao da je nešto zaboravila.

Onda opet dođe do ogledala i poče da maže sadržaj šolje na svoje lice.Tada upitah više iz staha nego iz radoznalosti:" Šta je sad to?"            Kaze:"Kvasac za lice, a jaja i med i limun za kosu".

Kvasac je malopre i jela zbog vitamina. Brojim u sebi do 10. Malo mi bi, pa krenem do 20. Stigoh do 80, pa se upitah:"Da nije to mnogo za jedan dan. Mislim, svih tih vitamina." 

"Mama"- kaže Marija. "Kaži mi gde ja to grešim, zašto mi se lice obrusilo bubuljicama, a bilo je dobro do pre dva dana?"

Razmišljam kako da joj najbolje objasnim. Kako da delujem smireno, razborito, praktično? Kako da dam svom detetu najbolji odgovor? 

U momentu mi prođe kroz glavu. Da, tako ću joj reći: "Maki, u hrani je odgovor." Pravili smo princes krofne za vikend. One su slatke, pojela si za dva, tri dana nekoliko i došlo je verovatno do reakcije u tvom organizmu, što je rezultiralo bubuljicom na bradi, jedva primetnom.

Nisam je utešila. Samo se još više rezgoropadila: " Naravno, pravi gospođa najlepše kolače, a ja? Kako da ih ne probam? Treba samo da gledam u njih?"

Nisam očekivala ovakvu reakciju. Na trenutak mi bi žao što sam ih uopšte pravila, ali me to brzo prođe. Ona ipak previše važnosti pridaje svom izgledu. To je faza kroz koju prolazi.

Sećam se sebe. Danima sam slušala muziku i gledala se u ogledalu. Nisam videla bubuljice, ali sam u njemu videla buduću uspešnu ženu. Kako sam mogla da sanjarim i da mi u mojim snovima bude lepo.

Čekam moju princezu da dođe iz škole. tada pričamo ako je raspoložena, a ako nije čekam da sama započne razgovor. Iako sam mama, svaki dan učim nešto novo od svoje dece. I sve ih više poštujem i volim. 

Ja sam samo obična mama, a obične mame često hoće da puknu od besa. Konačno su spavali, jeli, učili , našminkali se i otišli. Okrenuh se oko sebe. Navala toplog vazduha zagreja moje klimakterične obraze i shvatih da je neko opet upalio grejanje, a ja sam upravo otvorila prozore. Ko to može biti? Posle kraceg razmišljanja shvatih da sam to ja verovatno u naletu "hladno-toplo", ili sam pošla za nešto pa sam zaboravila za šta, a zaboravila sam i šta sam htela da napišem. No svejedno.

Moja mama po običaju gleda Pink, na tacni doručak, na tacni ručak, jer je danas "mladina" a to je "Š" dan za nju. Ok, samo neka me ne smara. 

Bacam još jedan tužan pogled na sebe, pa na sobu i zaključujem: soba je rasturena ali sam ja lepa. Često je obratno. Neka danas bude tako. Odmoriću se malo pa ću to sve srediti za čas.

Inače današnji dan je počeo na grub način. Samu sam sebe iznenadila. Spavaju deca, već je devet sati, znam da su puni obaveza, znam da me Miša moli da ga sutra preslišam...

Maja paniči. Čas plače, čas me ljubi , čas ćuti i strelja me pogledom (onim njenim, danas zelenim, očima). Onda se dogovaramo, učimo zajedno. Znam šta joj uliva sigurnost. Preslišavanje. Dodaje mi svoju zelenu svesku i ja je pitam lekciju po lekciju. Odmah druga pesma. Vraća joj se samopouzdanje.

Šta se jutros desilo? Desilo se nešto što strašno mrzim. Miša je sinoć dugo ostao sa tatom u dnevnoj sobi i jutros ga budim u devet. Ne može da ustane. Ko zna da li su sinoć legli pre dva-tri sata? Izričito sam protiv toga da se ne leže na vreme jer si posle toga jako umoran. Ne može da ustane, buni se i drsko mi odgovara kao što inače radi kada mu je otac tu. Povukla sam ga za uvo, u momentu se probudio i pogledao me zaprepašćeno. On nije navikao da ih ja fizički kažnjavam. Shvatila sam da to nije bas dobar metod, pa sam brzo sela u fotelju, uplašena svojim postupkom i rekla mu da on i ja moramo kasnije da razgovaramo.

Na moje iznenađenje rekao je: "znam, moramo". Otvorio je oči i pogledao me sada već sasvim razbuđen. Rekla sam mu da je krajnje vreme da počne sa pripremama za srednju školu. Da svaki dan uči određeno vreme. Maja i ja ćemo mu pomoći koliko god možemo, ali je problem u tome što mora da se radi u kontinuitetu da bi se znanje sleglo. Složio se sa mnom. Činilo mi se kao da mu taj teret već dugo stoji na duši i da ga samo prikriva svojom agresivnošću, a nikako da počne jer ne može sam da se organizuje. U tom momentu sam otišla da skuvam čaj i kafu za sve nas. Odlučila sam da im malo posvetim vremena. Maju sam preslišavala hemiju a Miši sam obećala da ću ga posle naučene lekcije iz fizike preslišati. Tako je i bilo. Osetila sam snaznu motivaciju kod svoje dece jer od uvek sam znala da bavljenje sopstvenom decom je dobro uloženo vreme. Dogovorili smo se da se ustaje na vreme ali i da se legne do 11h radnim danima.

Nikoga ne volim kao njih dvoje. Oni su moja najveća radost. Volim da ih posmatram kako rastu. Želim da im pomognem kada su na raskrsnici života i da budem njihova mirna luka kada im dođu " žute minute". To su moja deca kada su dobra i kada su manje dobra: Ja ih uvek volim, ali imam pravo da se ljutim, zar ne? 

Jednog sneznog februarskog dana, debeljuca shvati da je vreme za pocetak zdravog zivota. Poucena prethodnim iskustvom u drzanju UN dijete, posle kojeje izgubila 10-ak kilograma , a nije se pridrzavala svih upustava, shvatila je da se mnogo bolje oseca, iako zadnja tri meseca nije za dorucak jela samo voce.I tako poce novi dan. Zeleni caj, kafa, dve jabuke ... Novina je u tome sto cu prvih sedam dana voziti sobni bicikl po 20 minuta.

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.co.yu и можете почети са блоговањем.