Dnevnik jedne debeljuce

Ja sam samo obična mama, a obične mame često hoće da puknu od besa. Konačno su spavali, jeli, učili , našminkali se i otišli. Okrenuh se oko sebe. Navala toplog vazduha zagreja moje klimakterične obraze i shvatih da je neko opet upalio grejanje, a ja sam upravo otvorila prozore. Ko to može biti? Posle kraceg razmišljanja shvatih da sam to ja verovatno u naletu "hladno-toplo", ili sam pošla za nešto pa sam zaboravila za šta, a zaboravila sam i šta sam htela da napišem. No svejedno.

Moja mama po običaju gleda Pink, na tacni doručak, na tacni ručak, jer je danas "mladina" a to je "Š" dan za nju. Ok, samo neka me ne smara. 

Bacam još jedan tužan pogled na sebe, pa na sobu i zaključujem: soba je rasturena ali sam ja lepa. Često je obratno. Neka danas bude tako. Odmoriću se malo pa ću to sve srediti za čas.

Inače današnji dan je počeo na grub način. Samu sam sebe iznenadila. Spavaju deca, već je devet sati, znam da su puni obaveza, znam da me Miša moli da ga sutra preslišam...

Maja paniči. Čas plače, čas me ljubi , čas ćuti i strelja me pogledom (onim njenim, danas zelenim, očima). Onda se dogovaramo, učimo zajedno. Znam šta joj uliva sigurnost. Preslišavanje. Dodaje mi svoju zelenu svesku i ja je pitam lekciju po lekciju. Odmah druga pesma. Vraća joj se samopouzdanje.

Šta se jutros desilo? Desilo se nešto što strašno mrzim. Miša je sinoć dugo ostao sa tatom u dnevnoj sobi i jutros ga budim u devet. Ne može da ustane. Ko zna da li su sinoć legli pre dva-tri sata? Izričito sam protiv toga da se ne leže na vreme jer si posle toga jako umoran. Ne može da ustane, buni se i drsko mi odgovara kao što inače radi kada mu je otac tu. Povukla sam ga za uvo, u momentu se probudio i pogledao me zaprepašćeno. On nije navikao da ih ja fizički kažnjavam. Shvatila sam da to nije bas dobar metod, pa sam brzo sela u fotelju, uplašena svojim postupkom i rekla mu da on i ja moramo kasnije da razgovaramo.

Na moje iznenađenje rekao je: "znam, moramo". Otvorio je oči i pogledao me sada već sasvim razbuđen. Rekla sam mu da je krajnje vreme da počne sa pripremama za srednju školu. Da svaki dan uči određeno vreme. Maja i ja ćemo mu pomoći koliko god možemo, ali je problem u tome što mora da se radi u kontinuitetu da bi se znanje sleglo. Složio se sa mnom. Činilo mi se kao da mu taj teret već dugo stoji na duši i da ga samo prikriva svojom agresivnošću, a nikako da počne jer ne može sam da se organizuje. U tom momentu sam otišla da skuvam čaj i kafu za sve nas. Odlučila sam da im malo posvetim vremena. Maju sam preslišavala hemiju a Miši sam obećala da ću ga posle naučene lekcije iz fizike preslišati. Tako je i bilo. Osetila sam snaznu motivaciju kod svoje dece jer od uvek sam znala da bavljenje sopstvenom decom je dobro uloženo vreme. Dogovorili smo se da se ustaje na vreme ali i da se legne do 11h radnim danima.

Nikoga ne volim kao njih dvoje. Oni su moja najveća radost. Volim da ih posmatram kako rastu. Želim da im pomognem kada su na raskrsnici života i da budem njihova mirna luka kada im dođu " žute minute". To su moja deca kada su dobra i kada su manje dobra: Ja ih uvek volim, ali imam pravo da se ljutim, zar ne?